Čaj od korena belog sleza (Althaeae radix) najčešće leči astmu, kašalj i bronhitis. Zbog velike količine sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, a može se koristiti i kod upalnih procesa mokraćnih i polnih organa. Od korena belog sleza se prave kapi za nos koje nisu agresivne i ne stvaraju zavisnost, te ih mogu koristiti deca i bebe. Preporučuje se kao sredsto za rane, čireve i upalu materice. Koren belog sleza se nikada ne kuva, nego se drži jedan sat u hladnoj vodi.
Način pripreme čaja od korena belog sleza: U hladnoj vodi
Supenu kašiku čaja potopiti u 2 decilitra hladne vode i ostaviti da odstoji jedan sat pa procediti. Piti nekoliko puta u toku dana radi očuvanja i poboljšanja zdravlja.
O belom slezu:
Familija: Malvaceae
Narodna imena: beli slez, bijeli šljez, pitomi slez, slezovina, šljez, šljezovina, trandovilje, trandafil, veliki slez.
Beli slez je višegodišnja zeljasta biljka, snažnog i razgranatog korenovog sistema. Stabljika je uspravna i jednostavna, visine 60 do 200 cm. Cela biljka je prekrivena gustim svilastim, srebrnobeličastim dlakama, Liska je srcastog do izduženo jajastog oblika, sa zaoštrenim vrhom, po obodu nazubljena. U pazuhu listova nalaze se beloružačasti, pojedinačni ili u cvastima skupljeni cvetovi. Plod je šizokarpijum. Cveta preko celog leta.
Beli slez raste na vlažnim livadama, pored obala reka, u vlažnim šibljacima, jarugama, na zaslanjenim zembištima, plavnim terenim, pored puteva i u sastavu mnogih korovskih zajednica. Za razvoj mu prijaju topla i sunčana staništa. Stanovnik je šumskih, livadskih, pašnjačkih, stepskih i ruderalnih zajednica. Kod nas ga najviše ima u Vojvodini, gde se sreće po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka, kao i na području Subotičko-Horgoške peščare i to u velikom broju biljnih asocijacija.
Ekološki indeksi belog sleza: V-3; K-3; N-3; S-4; T-5.
Beli slez je jedna od naših najviše upotrebljavanih biljaka u lekovite svrhe. Koriste se praktično svi njeni organi kao oficijalne droge u srpskim i mnogim stranim farmakopejama. Najviše se upotrebljava koren belog sleza (Althaeae radix, Ph. Jug. IV) i list (Althaeae Ph. Jug. IV), znatno manje i cvet (Althaeae fios). Naša zemlja je veliki potrošač, a bila je i veliki izvoznik ovih droga poreklom sa vojvođanskih i slavonskih vodoplavnih površina, rečnih ostrva i ritova, osobito pored Dunava, Save, Tise i njihovih pritoka. Međutim, divlje biljke daju droge neujednačenog kvaliteta, pa je to jedan od glavnih razloga što se beli slez u svetu sve više gaji. Cela biljka sadrži mnogo sluzi. Koren biljke ima najveću medicinsku primenu kao sluzna droga, mada sadrži i druge blagotvorne materije (pektin, skrob, šećere). Sluzavi napitak dobijen stajanjem korena belog sleza u prokuvanoj i ohladenoj vodi štiti sluzokožu od raznih nadražaja. Zbog toga se obično koristi za ublažavanje nadražaja prouzrokovanim suvim kašljem, za ispiranje sluzokože nosa i grla, kod inflamacija digestivnog trakta, a spolja kod infekcija kože i opekotina ili u kozmetičke svrhe. List je sličnog sastava i upotrebe kao i koren, najčešće je glavni sastojak u mešavinama koje se koriste kao ‘prsni čajevi’.
Tekst preuzet iz knjige ‘Lekovite biljke Vojvodine’.